Kultura pljuvanja

Ima jedan dobar deo u „Mletačkom trgovcu“, kada jedan od glavnih junaka izgovara dugačku priču ako niste čitali ili gledali komad o zapletu, ali generalno, parafraziram, ide nešto kao: „Ako sam Jevrejin, zar nisam čovek? Ako me štipneš, boleće, ako me rasečeš, krvariću...“ i tako dalje. Drugim rečima, svi su ljudi – a suštinski svi ljudi su tako slični.

U Srbiji postoji izvesna ne(kultura) pljuvanja javnih ličnosti, pogotovo onih na mestima gde su komentari na netu dozvoljeni, i ta kultura se gaji kao nešto - normalno. Naravno, kada neko uđe u javni život, kada je na funkciji koja podrazumeva pojavljivanje u medijima, kada se pojavljuje na nastupima, kada je u političkom životu, podrazumeva se da mora da bude spreman da ponešto i otrpi. Jer, ovaj posao kojim se ja bavim, na primer, kao ni politika, ili muzika, kako je rekao, a citiram ga sasvim slučajno, bivši predsednik Srbije, Boris Tadić, u nekoj od predizbornih kampanja: „Politika nije posao za slabiće“.

Naravno da nije. Kao ni generalno, javni nastup. Ali, ni komentarisanje nije za budale, pa opet, danas je ta „ultra demokratizacija“ medijskog prostora dovela do toga da svaka budala ima priliku da komentariše nekog. Kao što neko reče „mišljenje je kao dupe – svako ga ima“, ali nije ni da svačije uopšte želiš da vidiš, zar ne?

I, naravno, nije problem komentarisati. Nije problem reći za nekog da je lopov, da je lažov, da je zadužio Srbiju, da je... šta god, ali problem je način na koji se to izgovara. Jer, stiče se utisak da postoji sistemsko lečenje kompleksa, u opštoj populaciji preko pljuvanja javnih ličnosti. Tamo neko sedi ispred svoje tastature, i daje mu se prilika koje generacije pre, koje su odrastale uz jedan kanal RTS-a, nisu imale, a to je da KOMENTARIŠE i da pokaže svoje mišljenje. E, on je baš taj koji sada može da pokaže svoju pamet i svoje „dupe“, ALI NE TAKO što će bilo šta PAMETNO REĆI, nego tako što će pokazati da je taj neko tamo drugi GLUP ili ružan, ili loš. Poenta „pljuvača“ nije da nešto dokaže nego da „pokaže“ da je bolji od onoga koga pljuje.

I automatski, u njegovoj, kako je davno Bečki psihoanalitičarski krug utvrdio, izvitoperenoj narcističkoj glavi (postoji i normalan narcizam u ljudima), javlja se ideja da je on, taj neko, taj pljuvač, makar malo bolji, lepši, pametniji nego taj drugi koga pljuje, a život iznenada dobija „viši“ smisao, jer eto, taj neko koji se tamo nešto slika ili prikazuje ili priča je, zapravo LOŠIJI, i on zapravo nije zaslužio to što ima, dok je „pljuvač“ neko ko sedi za tastaturom „žrtva“ sistema – ili okolnosti ili čega god, i on je kao bolji.

„Vučiću pederu, Marinika kurvo...!“... s tim naravno što ovo poslednje i nije postalo nešto popularno, možda zato što gospođa Tepić i ne izgleda kao prostitutka. Međutim, pa ni Vučić ne izgleda kao homoseksualac, a i ako ne postoji neka izrazita „crta“ po kojoj se homoseksualci poznaju, ne izgleda je kao da je ima. S druge strane, da li su ti koji to viču možda gledali kako se „trpa u bulju“? Nije tu poenta u „oceni“ seksualne afilijacije predsednika, nego o čistoj, iskristalisanoj agresiji. Sigurno bi postojao i slogan „Đilasu loš jebaču“ da nije malo rogobatno i teško za skandiranje. Ili „Raduloviću ne može da ti se digne!“, da je Radulović, inače veoma pametan čovek, makar toliko bitan da zasluži taj stepen pažnje.

Te uvrede možete da nađete ispod profila, tvita, objave na Fejsbuku, bilo kojeg političara, pevačice, pevača. Da su popularniji i da postoji neka prava kultura u Srbiji, isto bi se nalazilo i ispod objava književnika, slikara i sličnih kulturnih radnika, ili kada bi sportisti uopšte imali... pa... neke objave. Mislim, objave tipa više nego sliku i sl., ali sigurno je da bi se našli na „meti“.

Jednput sam čitao neki tvit Ane Brnabić... sam tvit je bio nešto formalan, dosadan, toliko nebitan da se ni ne sećam o čemu je govorio. Bio sam impresioniran količinom vulgarnosti koja je mogla da se pročita ispod. Uglavnom, samo bezumna, nasumična pljuvačina. Ne, one fine, delikatne i skoro smislene uvrede tipa „lopovi, nesposobnjakovići, neznalice, prodali ste Kosovo“ tako nešto u tom smislu nego pravi „hard core“!

Ako nema „kurac, pička, sisa“ na internetu to je kao da nisi ni rekao! Dakle, uvrede tog tipa.

Kultura komunikacije je dostigla dno. I čini se da to nikome posebno ne smeta. Pri tome, Ana Brnabić, osim što je gospođa koja ima majku, oca, usvojeno dete, izabrana je na funkciju od strane, legitimno izabranih poslanika na međunarodno priznatim izborima. Naravno, to se mnogim ljudima ne dopada – ali je tako. Ako vam se ne dopada Ana Brnabić... zar ne možete lepo da joj kažete da je „neznalica“ ili da je „korumpirana“ da je „lopov ili lažov“ – što odražava vaše mišljenje? I možda vi niste u pravu, možda jeste – ali to je vaša stvar. Čemu vulgarnosti?

Mnogi TV voditelji su SKAREDNI, ono što oni rade je skaredno, ponekad i vulgarno i sve to na nacionalnim frekfencijama i to treba kritikovati, to je dno – ali to dno ne postaje nimalo bolje zbog VULGARNOSTI koje se kače kao komentari. To je zapravo prihvatanje igre.

Većina ljudi je ipak normalna, za razliku od tog mentalno malog paćenika koji sedi za svojom tastaturom i „svršava“ po ljudima koje ne poznaje, većina ljudi zapravo nema komplekse koje mora da leči – međutim, isto tako nema ni vremena da odgovara ili da daje normalne komentare.

Recimo takvu situaciju sam imao kada je kod mene u emisiji „Dobra zemlja“ gostovala ministarka poljoprivrede Jelena Tanasković – velika većina komentara su bile smislene kritike ministarstva, ili primedbe na rad jer – većina ljudi je kao što sam rekao, normalna i konstruktivna. Međutim, glasna manjina „pljuvača“ je bila tu da „zabiberi“ sa „plavuša“ „kurva“ itd. Na kraju sam isključio sve komentare na YouTube-u jer jednostavno nisam imao vremena da ih čitam. Ako je neko došao, što je i njena dužnost doduše, da ispoštuje gledaoce i da ispriča važne stvari – NIJE DOŠAO i njena dužnost nije da trpi uvrede da je „plavuša“ ili „kurva“ i sl. Šta mislite kako se osećaju njena deca ako slučajno pogledaju takve komentare o svojoj majci?

Ali, da se vratimo na početak, na „Ako sam Jevrejin zar nisam čovek?“. Zar ne mislite da to ipak boli? Svi ti ljudi, političari, novinari, voditelji, voditeljke... su ipak samo ljudi od krvi, mesa i – emocija. Zar ne mislite da je bolno? Isto kao kada bi nekom tom bedniku koji sedi ispred tastature i pljuje neko rekao „Pičko jedna, dođi malo da ti razvalim ta lajava usta!“, ali uživo... i sa na primer palicom u rukama, sigurno da bi čak i sama ta konstatacija bila bolna. Verovatno da bi i taj susret bio bolan ako bi „pljuvač“ naleteo na nekog spremnog da svoje obećanje ispuni.

Dakle, bol funkcioniše - dvosmerno.

Imao sam iskustvo sa tako par tih „lajavih krelaca“, nažalost niko od njih nije prihvatio moju ponudu da se nađemo i kulturno razgovaramo, uživo. Hm, kulturno. Kako god...

Ali kod tih „lajavih krelaca“ ono što je mom slučaju bilo impresivno je što nisam znao zašto i to me je zaista žestoko vređalo. Mislim, otkud znam da li je Vučić peder, ili kakav je jebač Đilas, koliko je potentan Radulović... ali za sebe znam da se ekstremno trudim da obavljam svoj posao dobro i u interesu poljoprivrednika i pogotovo običnih ljudi.

Nudjen mi je novac, odbio sam. Nudjeno mi je članstvo, odbio sam. Stalno razmišljam i brinem o tome da ono što radim bude korisno za ljude, i da budem u onom najosnovnijem smislu – POŠTEN.

I tako, par puta sam se osetio loše zbog tih uvredljivih, vulgarnih komentara. Naravno, vremenom sam „ušao“ u psihologiju pljuvača i shvatio da ne treba trošiti vreme na pojedinačne slučajeve – jer su nebitni. Pljuvači, mada ispunjavaju svoj egoizam, pljuvanjem, uglavnom su deo neke Le Bonove psihologije grupe – i funkcionišu po tim pravilima. To, doduše, zahteva i opsežnije psihološko razmatranje, ali valjda se neko pametan i time bavi.

No, ja i nisam, neka toliko bitna javna ličnost. Niti me to interesuje, niti se „ložim“ na to da budem. Ali, mogu misliti kako je ljudima koji zaista jesu tipa... Ani Brnabić ili Mariniki Tepić, Ani Bekuti, ili otkud znam...?

Naravno da sam na primer Vučić i da razmišljam hladnokrvno, verovatno da bih zapravo od slogana „Vučiću pederu“ video neku korist... kao ventil, ili bih bio dovoljno dobar da napravim mali „twist“ i preokrenem ga u smeru u kom želim, a to je da je zapravo takva konstatacija potpuno – nebitna. Kada je slogan potpuno nebitan i trivijalan, neki drugi koji bi bio istinit i javan bi mogao da bude mnogo „opasniji“.

MEDJUTIM, to opet ne znači da „ne boli“. „Ako sam Jevrejin zar nisam čovek“...

Uveravam vas da boli i to potpuno besmisleno. Sve te salve uvreda, i vulgarnosti koje „teku“ po mrežama i po javnim ličnostima su potpuno - besmislene. Jer, na kraju krajeva, neće izlečiti od kompleksa „pljuvače“, niti će im život učiniti „smislenijim“.

Latentni homoseksualizam mase, uzbudjenje zbog toga što je nekog „peder“ će i dalje ostati još skriveniji i još latentniji. „Žuti lopov“ koji nikada nije osuđen za ijedno krivično delo povezano sa lopovlukom, bilo da je to zato što to nekom odgovara ili prosto jer ga nije napravio, neće one druge „pljuvače“ učiniti moralnijim.

Ako vam se ne sviđa Vučić, ili Lazović, Ponoš, Đilas, nemojte glasati za njega... ( izgleda da ta logika radi samo kada je Radulović u pitanju) ako vam se ne sviđa Jovana Jeremić, nemojte je gledati, i to je ono što je prilično – efektno.